SLOBODAN DAN

Probudio sam se, ustvari, probudio me Eliot, moj unuk. Ispratio sam ga u vrtić. Ćerka i zet imaju obaveza ceo dan neće biti tu. A ja imam slobodan dan.  Smeškao sam se u sebi jer danas ću samo leškariti, čitati i odmarati. Spremim si doručak i vidim da je mašina za sudove puna. Ajde da nešto ipak uradim, razmišljam dok uključujem mašinu. A onda vidim veliki pleh od sinoćnje pice u sudoperi. Ajde da operem i taj pleh, što mi teško. Kad sam završio sa plehom čujem tiho pištanje iz ostave. Završila mašina za veš. Pa ne mogu da ostavim veš unutra ceo dan, daj da stavim u sušilicu šta može, a ono što ne može da stavim na žicu. Završih i to, ali sam video iznad žice neku paučinu. Odem po metlu da skinem to. Onda vidim i dalje paučinu, pa tako dođoh do hodnika. Zet pokušava da promeni svetla u hodniku, ali nikako vremena. Daj sad kad nema nikog kući da to odradim, jer Eliot samo skače po meni kad dođe i ne mogu raditi kad je on tu. Završih sa svetlima, a iz ostave me zove sušilica. Izvadim onaj veš, složim ga i stavim na krevet. A kad sam već kod sušilice, daj da izbacim vodu i očistim onaj filter. Taman čistim filter, kad zove me mašina za sudove. Dobro, hajde da spremim sudove kad sam već tu. Pogledam na sat, eto već prošlo podne. Napraviću nešto na brzinu za ručak, pa ću da malo prošetam. E kad bi imalo nešto u frižideru… Oni će otići do prodavnice u selu tamo u kojoj prodaju seljaci proizvode direktno sa farme. Ali do tad… Ništa, spremim se i odem u obližnju prodavnicu. Naravno da ne mogu da odolim francuskim sirevima. Uzmem neki kordon blu. Brzo se spremi u fritezi. Naravno na vazduh, u Francuskoj se samo zdravo jede. Vratim se kući, ubacim ono meso u fritezu, i dok se peče narežem paradajz i onaj sir. Lepo ručam, i naravno, složim sudove u mašinu. Odem po moj laptop u spavaću sobu, ali vidim da je u dečjoj sobi haos. Pa ne mogu da ostavim to tako, kad se vrati iz vrtića, ono malo čudo će tek onda da napravi haos. Ajde dida, uđi, pospremi sobu. A onda vidim na zidu neku pukotinu. Zid se malo kruni na tom mestu. E mozgu moj, naravno da ćemo uzeti onaj lepak za pločice, mrežicu i glet da to sredimo… Taman završavam, zvoni mi telefon.  Ćerka i zet ne stižu da pokupe Eliota iz vrtića, moram ja. Ništa, dida, obuci se, uzmi biciklu i kreni… Naravno kad me video da je skočio na mene iz zaleta. I, kao i uvek kad ga ja pokupim iz vrtića, ne idemo kući nego malo do parka da prošetamo. I naravno da svraćamo na igralište. Prošlo je već skoro dva sata kad mi zvoni telefon, nema nas nigde, kako to da nisam detetu dao da jede. Nekako Eliota odvučem od igrališta, spakujem ga na biciklu i idemo kući. Čeka nas večera. Posle večere, naravno da moramo malo da se igramo. I onda na spavanje.

Sutra nije slobodan dan…